Аутор: Улрике Халтрих¹

Преузето са: www.iec.ch

Иако је чланак објављен у јануару 2022. године, за вријеме пандемије Ковид 19, сматрамо да је интересантан за јавност у Босни и Херцеговини, те га објављујемо у цијелости.

Хаптичка технологија настоји да трансформише начин на који комуницирамо с околином, а IEC (Међународна комисија за електротехнику) одговарајућим стандардима настоји да то омогући.

Како се окрећемо ка све дигиталнијем свијету, уз Ковид који нас тјера да радимо од куће и обављамо свакодневне трансакције путем интернета, често заборављамо да је додир једно од наших основних чула. Друштвено дистанцирање негативно је утицало на интеракцију међу људима, и док се међусобно поздрављамо, све је мање додира - нема загрљаја, пољубаца или руковања. Након вида, додир је један од најважнијих начина на који истражујемо и комуницирамо са свијетом. За лица са оштећењем вида додир је неопходан начин за спознавање околине. Људи који не могу да виде екран ослањају се на хаптику да би остварили интеракцију с производима и апликацијама.

Хаптика је наука и технологија преноса и разумијевања информација путем чула додира. Ријеч „хаптика“ потиче од старогрчког „хаптикос“, што значи способан да осјети или додирне. Хаптичка технологија настала је током другог дијела 20. вијека и током година је толико напредовала да се сада користи у различитим апликацијама, од носивих уређаја попут паметних наруквица и сатова до управљача за видео-игре и интерактивних екрана.

У индустрији видео-игара може се наћи много примјера хаптичких, односно тактилних окружења која допуњују визуелно искуство кроз све софистицираније вибрације. Неке компаније су чак измислиле вибротактилна хаптичка одијела за играче који желе да доживе искуство које је  потпуније него при коришћењу џојстика.

Побољшано мултимедијално окружење унутар аутомобила припрема терен за тактилна сједишта од којих се очекује да преносе додатне информације возачу, а да му притом не одвлаче пажњу с пута.

У здравственом сектору, носиви електронски уређаји на чланцима или зглобу могу да помогну корисницима да се осјећају опуштеније и чак да лакше заспе.

Хаптички системи такође могу да користе ултразвук умјесто вибрација за пренос сензација. Ултразвучни таласи се шаљу кроз ваздух да би се сударили на одређеним фокалним тачкама. Корисници могу да помјерају руке кроз простор испред уређаја и осјећају фокалне тачке, које се на кожи манифестују као притисак, тј. додир, стварајући хаптичке сензације. То им може помоћи да осјете холограме, на примјер.

IEC-ов Технички комитет TC 100 објављује стандарде за аудио, видео и мултимедијалне системе који су традиционално дизајнирани да задовоље визуелна или аудитивна очекивања људи. Хаптичка технологија мултимедијалном искуству додаје доживљај додира. Потреба за стандардизацијом у овој новој области је од изузетне важности да би се постигли циљеви перформанси и безбједности и потпомогла интероперабилност различитих хардверских система.

Као и у свим пројектима стандардизације, морамо да почнемо од почетка. Објавили смо технички извјештај да бисмо разјаснили концептуални модел хаптике у мултимедијалним системима. Хаптика се користи у електричним уређајима попут рачунарских интерфејса, аутомобила, уређаја за забаву и комуникацију. У документу су наведени различити случајеви употребе, и дефинисане су различите хаптичке технологије. Ово је још једна узбудљива етапа коју је наш технички комитет прошао при изради стандарда.

Наравно, спремни смо да радимо и с другим техничким комитетима IEC-а и ISO-а у овој изузетно занимљивој области развоја технологије, посебно са стручњацима из Групе стручњака за покретне слике (The Moving Picture Experts Group – MPEG), члановима заједничког IEC-овог и ISO-овог техничког комитета JTC 1, који такође настоје да стандардизују хаптичке аспекте.